35 dana u Švedskoj

Tako je, već je 35 dana iza mene. Prošlo je neverovatno brzo, kao kao što prolazi tekst koji se izgovara na reklami za lekove. Nisam čuo ni prvu reč početka, već je došla tačka na kraj.

U 35 dana koja su iza mene primetio sam neke stvari koje su mi nove, neobične i u svakom slučaju zanimljive. U svemu onome što domaćini imaju i rade, pronalazim dašak posebnosti jer sam stranac koji to gleda iz druge perspektive.

Saživljavanje s vremenom

Na posao putujem metroom. Put traje malo više od pola sata i onda hodam ulicom Norrtullsgatan (gatan=ulica) nekih 12 minuta. U toj ulici sam video bicikliste i kada je kišilo i kada je padao sneg i kada je užasno duvalo. Neki od njih su imali super opremu koja ih je štitila, a neki su goloruki, bez kape i šala vozili bicikle. Kao biciklist, divim im se.

Na igralištu za decu u blizini zgrade video sam decu da se igraju na igralistu dok je vani bilo nekih osam stepeni. Imali su skafandere i čizme. Promatrajući sve to shvatio sam jednu stvar. Usprkos globalnom zatopljavanju u Švedskoj neće biti ništa toplije, ali to ne znači da zivot treba da stane. Ljudi su od malih nogu naučeni da se prilagode vremenu, a ne da ga pokušaju promeniti. Ako hoćeš bicikli voziti po snegu, nema problema, imaš odeću za to, kao i gume s ekserčićima s kojima nećeš proklazati. Nema žaljenja mnogo, vreme je takvo kakvo je, uzmimo od njega što možemo, a za ostalo ćemo se prilagoditi.

Kamenčići

Stockholm ima sreću da je uz Baltičko more koje mu omogućuje nešto blaže zime nego je to u unutrašnjosti zemlje ili severnije. No, to ne znači da nema snega. Sneg je za mog boravka više puta imao svoje povratke. Kažem povratke jer se otopi pa padne opet i tako dan za danom pred šarenim ekranom. Tokom čitave zime na stazama se mogu naći kamenčići koji onda završe na kućnom pragu, javnom prevozu, firmama… Kamenčiće sam prvi put sreo u Finskoj 2013. godine. Sneg ovde pada logikom “Džaba ste krečili”. Možeš ti njega očistiti, ali taman što si se presvukao, možeš opet napolje. Da ne bi radili Sizifov posao, narodi severa svoje staze posipaju kamenčićima, jer ko bi nadavao toliko soli. Kamenčići tako uvek vire iz snega i leda pa nema slomljenih kukova po bolnicama, bar ne u tolikoj meri. Testirao sam ovo više puta s martama koje su se skroz izlizale – ne kližu! Super su kamenčići, neki si svako ponese za uspomenu jedan.

Sad dok pišem ovo možda se već diviš dovitljivosti, ali čuj ovo. Oni imaju usisavače za kamenčiće kako bi uh skupili i nagodinu iskoristili. Nisam video ni jedan, ali je neki dan staza osvanule bez kamenćića. Možda je samo legenda o usisavaču, možda kamenčići, suprotno od roda i lastavica idu u neke hladnije krajeve kad osete da je proleće tu. Ko zna…

 

Brzo hodanje kao nacionalni sport

Šveđani hodaju brzo. Čak i po snegu i ledu. Prvo sam mislio da svi kasne na posao ujutro pa žure, ali ne. To rade u bilo koje doba dana. Možda je to došlo od potrebe da proradi cirkulacija pa se čovek brže zagreje, ne znam. Činjenica je da hodaju brže i od mog druga Buceka koji je hoda najbrže od svih mojih prijatelja, ali i on bi morao da ubrza za Šveđanima. Brzo hodaju svi, ljudi, žene, deca, bake, dede… čivave… dobro ne one, njih nose u torbama.

 

Metro prosjaci

Ovim naslovom ne mislim na prosjake u metropli ili neku novu vrstu prosjaka. Ovde prosjaci operišu u javnom prevozu, u metroou (Piše li se sa dva o?). Neki od njih podele kartončiće na kojima ne znam šta piše, ali nešto piše. Podele to po slobodnim sedištima kada hodaju jednom smeru, a u drugom smeru ih kupe kao i novac ako neko ostavi. Ova metoda se nije pokazala naročito uspešna, nisam još video nekoga ko je uzeo taj papirić da ga pročita pa na osnovu njega da svoj sud i koji dinar. Druga metoda po uspešnosti je imati kartonsku čašicu s već par kovanica i zveckati s njom uz nekvu uzrečicu. Ja od svega razumem samo “kronor” što je kruna jel te. Pošto kratko govore mislim da viču nešto kao: “Daj krunu, bog te blagoslovio!” ili sl. Tu i tamo čujem da u čašu upadne koji dinar. Ipak, najuspešniji model je govorništvo. Između dvoje vrata u metrou nalazi se 8 sedišta i prolaz u koji stane još 4-6 ljudi. Govornik obično stane pred kraj ili početak novog reda, glasno ispriča svoju životnu nedaću i problem za koji skuplja pare i uvek dobije koju krunu. Mislim da ljudi vole tužnu priču jer ona deluje uverljivije od “Bog ti dao zdravlja” ili poruka po sedištima. Prosjake u metrou srećem kao prosjake u baštama Novog Sada, znači često. Ne znam da li prosjaci imaju plaćen javni prevoz ili im plaća država, u svakom slučaju mesečna karta je oko 80€ pa ako ga plaćaju sami, onda im posao ide dobro. Ulažu u mobilnost jer njihov posao je tamo gde ima ljudi.

 

Svetla velegrada

Gledao sam na parking. Od 10 automobila na njemu bilo je pola domaće radinosti, Volvo. Medju modelima definitivno sam najviše viđao karavane, mislim da je to Volvov najprodavaniji model. U njega stanete tvoja porodica i ti, vaši roditelji, roditelji vaših roditelja, stričevi i strine, ujaci i ujne, tetke i teče, a nađe se mesta i za komšiju. No vozila se u Švedskoj osim po markama mogu podeliti još po jednom faktoru: imaju seta dodatnih svetala. Na prednjem braniku automobila često se nalaze još po tri velika okrugla svetla. Nisam još uspeo da pitam jednog Šveđanina zašto je potrebno da imaju dodatna svetla, ali malo sam istraživao i razmišljao o tome. U Švedskoj za vreme zime ima jako malo svetla. Ako si na severu zemlje, sunce vidiš nekad na jesen, izljubite se, zaželite sve najbolje i ko gostima koje ispraćate sa slavlja kažete: “Pa naiđite ponekad i nemojte šta zameriti”. Sunce se vrati nekad na proleće. U takom dugom periodu mraka potrebno je imati dodatna svetla kako bi bolje videli, posebno ako su nanosi snega kao i da vidite sve moguće vrste jelena koji prelaze put kada se vozite van grada.

 

Gotovina

Samo jednom do sada sam video 500 kruna u papirnatom obliku. Bilo je to kada samo gazdi doplatio za prelazak u sobu s prozorom. Na svakoj stanici metroa postoji automati s pićem i slatkišima, iznenadio sam se kada sam video da možeš to platiti karticom. Plaćanje karticom je moguće svuda, ali bukvalno svuda. U prilog tome ide i kartično plaćeno korištenje WC-a u jednom trgovačkom centru na slici ispod. Pitam se jesu li prije imali baba seru i šta one misle o ovome?

Na blagajni u marketu jedna žena je platila gotovinom. Zvuči kao početak neke legende. Trgovkinja je novčanicu gurnula u jedan uređaj pored sebe, novačica je ušla unutra, a kratko iza nje je na taj izlaz izašao kusur u papinatim novčanicama, dok su na uređaju blizu mušterije izašle kovanice. Dakle posao blagajnice je bilo samo otkucati proizvode, vraćanje kusura je posao mašine.

 

Posudice za hranu

Volvo, IKEA i… posudice za hranu, to je Švedska! Staklene, plastične, okrugle, velike, male, u svim bojama, s odeljcima ili bez njih. U njih vecinom složiš hranu pa u frižider ili zamrzivač. Nakon njih dolaze vrećeice s patent zatavaračem, ali meni nisu potrebne. Stvar kod posudica za hranu jeste da u njima nosiš hranu na posao. To je najjeftini oblik prehrane na poslu. Tako da i na poslu imate ljude koji jedu vani i one koji nose hranu. Pauza za ručak je sat vremena, od 12 do 13 sati, ali niko vam neće zameriti ako je skratite i nastavite s poslom jer želite ranije kući. Ručak u obližnjem restoranu je između 100 i 150 kruna (10-15€). Za tu vrednost ako kuvate kod kuće imate tri do četiri obroka što je ušteda svakako.

 

Moje upoznavanje Šveđana i njihovih navika, načina života i filozofije se nastavlja!