Drzao sam mu sliku na pozadini ekrana, na ulici se uvek okretao u smeru odakle dolazi njegov zvuk, oci su ga pratile dok ne iscezne u daljini, u krivini. Znao sam da cu jednom i ja isceznuti sa njim skupa. Bilo je pitanje vremena. Neki snovi, kao i godisnje doba, prodju s vremenom. Neke potisne brzina zivota, neke ocekivanjima okoline. Najednom se nadjes kako juris nesto samo zato sto svi to jure, a nisi cak ni siguran da oni koji to jure zaista to i zele. Mozda je i njih ponela jaka struja pa to rade jer to treba da se radi. Ispunjavamo snove, ali cije?
Siguran sam da ste i vi imali neke snove dok ste bili srednjoskolci i studenti. Nesto te je guralo da ustanes ujutro da ides na jutarnji autobus, da ucis za ispit koji ne volis. To nesto je bilo ono sto popunjava prazninu u recenici: “Jednom kad sve ovo prodje, kad se zaposlim i postanem svoj covek onda cu ___________”.
Diploma koju dobijes na kraju price promeni pogled okoline na tebe, vise nisi student u ocima svojih roditelja i komsija. Sada si covek. Ja se u tome svemu nisam mnogo drugacije osecao. Srecan sam bio sto vise nema polaganja ispita, autobusa, stresa i masnih pohovanih prstenova zvanih pohovane lignje. Osecao sam da mi nedostaje ono sto sam ja sanjao, a sto bi potvrdilo moj uspeh za mene, bas onako kako ga je diploma potvrdila za druge.
Poceo sam da radim u Svedskoj. Ziveo sam jeftino i dobro zaradjivao. U meni je ostala balkanska nesigurnost da novca nemam dovoljno za sve pa sam pratio sta je na popustu i vikendom obilazio 3-4 trgovine. Nisam imao osecaj koliki ce mi biti troskovi. Nakon prva dva meseca shvatio sam da bez mnogo muke mogu da ustedim pola, a mozda cak i malo vise od svoje plate. Spoznaja o tome koliko je ovde lako doci do novca za mene je bila sok. Nakon tri meseca shvatio sam…. Mogu da ostvarim san…Konacno mogu da kupim motor! Konacno!
Oglasnik sam gledao svaki dan. Dolazilo je prolece i svakim danom pojavio se neki novi oglas, , a neki stari je bivao oznacen kao “prodan”. Ispitao sam sve s policijom, osiguravajucim drustvima, kolegama za koje sam znao da imaju motor, sve ne bi li sakupio sto vise informacija, da nesto ne pogresim i da me neko ne zezne.
U jednom moto centru nasao sam model koji trazim. Oni prodaju nove Harley Davidson modele, ali pod racun uzimaju tvoj motor, koji kasnije prodaju. Ja nisam gledao Harly Davidson, gledao sam Hondu Shadow 600. Crvena kao visnja, krom koji se sjaji, kozne bisage, nisko postavljeno sediste… Provlacim se do motora, zakoracujem, sedam na njega, hvatam za rucke i shvacam koliko je motor velik i masivan i kako ga nije ni malo lako ispraviti. Uhvati me strah da ga necu moci kontrolisati. Proslo je 7 godina kada sam zadnji put vozio motor, a to je bio puno manji i laksi motor od ovoga, bilo je to u autoskoli. Nakon sto sam ostavio oci i odusevljenje na motoru, pricao sam s prodavcem o uslovima placanja. Motor je kostao malo vise nego kada bi kupio isti od privatne osobe, ali moto centar je davao garanciju. Ubrzo smo zakljucili da ja ne mogu da kupim ovaj motor jer sam kratko u Svedskoj i banka nema poverenja u moj kreditni rejting. Eh da me bar upoznaju uzivo.
Ja sam u tom trenutku hteo da dam oko 60% iznosa u kesu, a ostatak na kredit. Tu se negde priberem i setim ponositih reci moga dede – Ja nikome nisam duzan, nikakve kredite nisam uzimao i sve sto je moje, moje je i niko ne moze da mi to uzme! (Onda malo tise i onako sebi u bradu) Mogu jedino da me ubiju i otmu, ali to je krajnji slucaj.
Resih da pricekam jos mesec dana, da pristedim jos malo. Ako se motor u medjuvremenu proda, nije mi bilo sudjeno.
Jednog majskog dana primetio sam na oglasniku identicni motor onome sto sam gledao u moto centru. Godinu dana mladji, za trecinu manje kilomatara je presao, a i cena je manja. Ni bi mi tesko da posaljem SMS i pitam da li je motor jos na prodaju. Nakon par SMS-ova dogovorili sam da ga idem pogledati nadolazeceg vikenda. Vlasnica je bila zenska osoba i sve kolege bajkeri su mi rekli da je to dobra prilika, zene uglavnom ne divljaju s motorima. I tako sam upoznao nju, zenu koja je bas ove godine proslavila 50ti rodjendan, majku dvoje dece koja je pre 8 godina promenila zivot i kupila si ovaj motor. Danas, osam godina kasnije, oseca da to vise nije za nju, probala je, uzivala i sada joj svaka voznja uliva strah.
Pokazala mi je motor. Ista ona Honda Shadow 600, ista ona crvena boja i krom te sjaj kojeg je prekrivala lagana prasina. “Ja ga skoro ni ne vozim, ispravan je on skroz, ali od stajanja nakupilo se malo prasine. Ne vozim ga i zato ga prodajem.” Na betonsku ogradu poslagala je sve dokumente koje je imala: Osiguranje, registraciju, servisnu knjizicu, sve racune, rezervne kljuceve i lokot. To mi je ulilo poverenje. Pregledao sam sve sto je imala, a onda sam detaljno pregledao motor, svaku zbicu, lanac, cilindre, tockove, komande. Iskreno sam rekao da sam motor zadnji put vozio pre 8 godina. Trebalo je isprobati kako ide. Ona je zamolila da izvadim svoju vozacku, da uslika nju, a potom i mene. Opravdano, sta ako sednem i odem s motorom?
Moj izgled nije kao papiri na betonskoj ogradi – on ne uliva poverenje.
Nakon toga duboko sam udahnuo, zakoracio i seo sam na motor. Ne mogu da verujem, konacno cu provozati motor mojih snova. Odvrnuo sam pipicu goriva, izbacio iz brzine, upalila se zelena lampica za “ler”, prebacio prekidac na paljenje i pritisnuo dugme. Zacuo se elektricni zvuk startera na polovinu sekunde, a onda je pocelo predivno brundanje, potmula grmljavina koje samo coperi imaju. Drhtali smo skupa. Motor od vibracija motora, a ja od uzbudnjenja.
Povukao sam kvacilo, ubacio u prvu, pustao kvacilo i dodavao gas. Stvar je krenula. Da je neko mogao da me vidi, smejao bi se, izgledao sam uzasno smotano. Kada smo stigli do cuprije, dakle presli smo 10m, motor se ugasio jer nisam dao dovoljno gasa. E da sam imao publiku, tu bi dobio aplauz i glasan osmeh. Mislim da sam 4 puta proverio levo-desno dok se nisam ukljucio na ulicu u kojoj prodje jedan auto. Dnevno. Ponovo sam upalio motor, i provozao ga dole-gore niz ulicu. Brundanje, gas, druga, gas, treca…kocnica, okreni se. Dok sam se okretao shvatio sam koliko je motor zaista masivan. Malo vise od 200kg trebam da drzim u ravnotezi i da okrenem, ni malo lako. Vratio sam se kod vlasnice. Pricali smo jos o motoru, placanju, ugovorima i tehinickom pregledu. Dogovorili smo se. Kupujem ga. Bio je to zadnji vikend maja meseca.
Po motor sam dosao 01.06., na rodjendan mog pobratima Mikija, sto za mene ima poseban znacaj, jer obojica sanjamo o danu kada cemo skupa voziti. Motor je trebalo dovesti na posao. Ludo je bilo. Odjednom vozim motor svojih snova, u isti cas ma obuzima odusevljenje sto sam ispunio san koji sam tako dugo sanjao, dok u drugom trenu dolazi strah iz cinjenice da se ne osecam dovoljno upoznatim s motrom i njegovim karakteristikama. Vozim, motor fino prede, a ja pevam, peva od srece, kao da sam u nekom filmu, kao pocetak “Goli u sedlu”. Zamisljam kako kamera snima mene, kako svira poznata rock pesma kasnih 60tih, dolazim iz dalek grad, spreman da ga pokorim, odmetnik nez razloga.
Nakon samo mesec i po dana u kojima sam se vozao po Stockholmu odlucio sam se doci kuci u Vukovar s njim. Na put duzi od 2000km, ali o tome u nekom od sledecih postova.
Zivite svoje snove, makar oni bili 10 cevapa koji ste sinoc sanjali!