Dete sam mesanog braka. Otac mi je muskarac, a majka zena. Smijete se, ali ko kaze da u buducnosti kojoj cemo mozda skupa svedociti ova recenica biti smesna. Mozda bude deo prijavnice za srednju skolu mog i vaseg deteta ili nase unucadi? Svet se menja. Mnogo se promenio od septebra ‘89.
Rodjen sam septembra 1989 godine. Bio sam zut kao i jesenje lisce, totalno sam se uklopio u godisnje doba. Rodjen sam mesec dana ranije, zbog toga sam dobio zuticu i proveo jos mesec dana u bolnici. Mama me je donela na svet oko rucka, nakon sto je jela lucene paprike iliti crvene papirke s lukom. One su mnogo fine i covek ume da pretera. Mojoj mami nije bilo jasno boli li ju stomak od paprika ili mene. Ipak bio sam ja. To objasnjava zasto mi je rucak tako bitan i dan danas – pa rodjen sam na rucak.
Tog septembra moj roditelji su bili u pocetku “ozbiljnog” zivota. Bili su godina koliko smo zena i ja sada, izmedju 25 i 35. Zajednicko mojoj mami i tati je to da su oboje tata vozili Citroen Dijanu, mama je doduse krisom uzimala kljuceve od dede, Zajednicko im je i da su oboje vodolije u horoskopu. Tata je stariji od mame i vec je imao dosta sedih – zamisljam kako su ih zezeli u izlasku: “Sto si povela dedu sa sobom?” Pored toga, tata je imao razdvojene sekutice, koji su izgleda bili trend tada jer sam video mnogo poznate na slikama iz tog perioda s istim razmakom. Kasnije su svi poceli furati americke zube. Mama je bila mlada, imala je natapiranu plavu kosu, bila je buntovnik i borac. Te osobine ima i danas samo sto mi deca smatramo da je svaka majka takva. Bori se za tebe i buni se protiv svega sto ti zelis i hoces. Cokoladu dobivas na kupon, ali zato kelja u neogranicenim kolicinama. Kasnije shvatis da je to bilo stvarno “za tvoje dobro”.
Sada kada imate u glavi sliku mojih roditelja, srecnih na slici s filterom koji je dosao prirodnim starenjem fotografije, zamislite i jednu ruznu bebu koja je u kontrast svoj lepoti mojih roditelja. Da, to sam ja. Mali Nino, ili Nina kako kaze moja baka.
Ono sto je ostalo od tog doba do dana danasnjeg je neresen stambeni status. Moji roditelji su se i tada selili iz par stanova, da bi dosli do nekog “Borovskog”. Borovski stanovi su bili oni za koje je svaki radnik tvornice Borovo izdvajao deo plate, a time je zasluzio da i sam dobije jedan i da u njemu zivi srecno do kraja zivota. Nekima je uspelo, mojim roditeljima nije ni dan danas. Cuo sam da i postoje ljudi koji su za Vukovar culi samo na Kolu srece (V kao Vukovar) i da su cak i oni dobili stan. Mi uvek cekamo da nam dodele stan, a ja danas imam 28 godina i pocinjem svoj “zivot” na severu Europe. Sanse da cu ovde dobiti drzavni stan vece su nego u mom rodnom gradu. Vreme ce kaz’ti.
Par par godina pre nego sto cu se roditi, majka i otac su osecali da se nesto menja, mogli su da osete u zraku, mogli su da osete u vodi, nesto cudno se sprema ( Gospodar Prstenova, ha? ). To ih je navelo na razmisljanje da odu iz Juge, da odu van, mozda cak za Ameriku. Nisu. Dokaz za to je da mi je za mesto rodjenja u Rodnom listu stoji: Vukovar, Hrvatska.
Taj podatak podlozan je raspravi jer sam rodjen u SFRJ – Saveznoj federativnoj republici Jugoslaviji, tacnije Saveznoj republici Hrvatskoj. Danas na pomen ta cetiri slova neki pocnu da pricaju lepe uspomene, a neki politicke govore.
Odrastanjem shvatio sam da sam rodjen u doba veliki promena. Godinu dana pre mog rodjenja bio je veliki prosved radnika Borova koji su isli za Beograd cak, to sam saznao iz pesme. Malo vise od mesec dana nakon mog rodjenja, pao je Berlinski zid, a Juga je te godine pobedila na euroviziji s Rock Me.
Prosao sam na brzinu kroz Wikipediju za tu godinu. Mnogo dogadja upucivalo je da nesto trulo u drzavni Dan… Jugi. Sledece godine pune su cinjenica sve goreg ekonomskog i politickog stanja. Usput, saznao sam da sam mladji od HDZ-a 105 dana 😉 .
Ja nisam imao uticaja na dogadjaje u SFRJ, a kamoli svetske, doslovno sam srao u gace, a cak ni to nije bilo pod mojom kontrolom tada. Mozda sam zapravo znao sve i predosecao sta nam se sprema i bas zato sam kao beba bio namrgodjen – smrdilo je tu nesto meni, a znao sam da nisam ja, jer da sam ja, bilo bi mi i toplo.
Nacionalne, politicke, geografske i drustvene promene meni su na ramena stavile identitet Srbina iz Vukovara.
Jesen ‘89 je prolazila polako, a zima koja je dolazila trajala je jako dugo. Toliko dugo da neki i dan danas cekaju prolece…
Vjeruj, uživam da te čitam. I kada je pao zid u Berlinu, ljudi su se na kirbaju u Borovu, skoro, otimali za njegove komadiće a mani nije bilo jasno što…mislim da nije ni danas…