2. Rat i izbeglistvo

“Mi smo ljudi cigani,  sudbinom prokleti, uvijek neko oko nas, dodje pa nam prijeti..” Strofa je to pesme Balkan od Azre, pala mi je na pamet kada sam razmisljao o pisanju ove price o izbeglistvu.

Srbin iz Vukovara je pojam koji je logicki nemoguce spojiti s pojmom izbeglice. Secam se primera iz logike i kako nije moguce spojiti pojam indijanca i kocke jer oni nemaju nista zajednicko. Tako sam i ja osecao da mene i izbeglistvo ljudi ne mogu spojiti, bas kao indijanca i kocku.

Dok sam odrastao, cesto sam pricao o svom dozivljaju rata, povratka i integracije.  Kada raspravama na tu temu kazem da sam i ja izbeglica, cinilo mi se kao da me ljudi malo preziru jer termin izbeglica iz Vukovara je rezervisan samo za Hrvate, a mi Srbi smo bili na duzoj poseti Srbiji. I onda se zapitah, ko je izbeglica? Nije li to svaki normalan covek koji bezi od zla od kog ne moze da se odbrani? Koji bezi jer druge opcije nema?

Pitao sam svoje starije ukucane jesu li oni osecali da se nesto “sprema” tih godina i kako su oni razmisljali tada. Otac mi je rekao da su po Vukovaru isto poceli kojekakvi mitinzi, njega to nista nije zanimalo, pokusavao je da ih ignorise, rekao je da se na njima skupljao “sljam”. “Znas sine, oni sto nemaju dva razreda osnovne skole, one sto bi bilo sramota da te vide u drustvu sa njima, e ti, ti su odjednom postali bitni. Nisi mogao da verujes da su takvi isplivali na povrsinu. Oni su odnekud dobili oruzje i poceli da upravljaju saobracajem, da glume face i provode zakon u gradu. Onda primetis da ti odjednom neke tvoje kolege u Borovu ne dolaze na posao, nesto cudno se dogadjalo”. Tako je moj otac opisao 1990 godinu u Vukovaru. Otac je spomenuo da su poceli da se izazivaju neredi u “srpskim” kaficima i pojedinacna maltretiranja.

Clanovi moje porodice jos uvek su verovali da je to samo prolazna faza, da ce milicija sve da resi. Na pitanje jesu li mislili da ce biti rata, rekli su da to nisu mogli zamisliti da ce se desiti, to je bilo zadnje na sta bi pomislili. Cinilo se prosto neverovatnim s obzirom na odnose kakvi su do tada vladali medju ljudima.

Digresija:

1990. godine u SR Hrvatskoj se desavaju prvi visestranacki izbori, a ja sam siguran da je i to doprinelo razvoju dogadjaja koji su usledili. Ekonomska kriza koja je tada bila u Jugoslaviji i visestranacki izbori na kojima pobedjuju stranke s nacionalnim obiljezjem obrazac je koji se ponavlja. Njemacka i 30te godine proslog veka? Pokusavam sebe da stavim da je danas 1990ta i da imam ove godine koje sada imam. Kako bi gledao na to sve? Mislim da bi se plasio, verujem da su se mnogo tada plasili, a posebno Srbi u Hrvatskoj. Plasio bi se jer ne bi znao sta da ocekujem od nove hrvatske vlasti vodjene HDZ-om. Zadnji put kada je Hrvatska bila samostalna bila je NDH, a to nikako nije bilo dobro za manjine i politicke neistomisljenike. Franjo Tudjman mi kao detetu nikada nije bio simpatican. Nesto u njegovom stavu, drzanju i govoru me je plasilo. Ne secam se da sam ikada video da je mogao iskreno da se nasmeje, to mi je za njegovo lice bilo totalo nespojivo.

Iz rezultata izbora se da dosta iscitati. Vukovarsko-srijemska zupanija, Zapadna Slavnija, Banija, Lika i Gorski kotar uz izuzetak Istre, regije su gde je do rata zivelo dosta Srba i vidljivo je da su u tim regijama pobedu odneli “Komunisti”. Zanimljivo mi je to gledati sada jer to dokazuje da je narod verovao da i dalje mogu da zive u “bratstvu i jedinstvu”. Podrucje grada Knina i okolice su naseljavali vecinom Srbi sto je vidljivo iz pobede Srpske demokratke stranke, a onda ne treba dalje objasnjavati zasto se operacija Oluja bas desila tu. Sva ova podrucja zajedno ce kasnije tvoriti Republiku Srpsku Krajinu. Kada se Srbi prisecaju tog perioda kratko kazu: “Za vreme Krajine”.

 

Povratak u pricu:

U gradu je situacija postajala sve napetija. Izgubio se osecaj sigurnosti i poverenja, a kao odgovor na to, obliznja sela su pocela da se naoruzavaju. To su stvari koje sam cuo od “svojih”.

Ja sam sve to docekao u kreveticu i pamucnim pelenama. Moja mama i tata su tada imali samo mene, ali tatine sestre su imali po dvoje dece. Moja braca i sestre secaju se tih godina bolje jer su svi stariji od mene par godina. Nas su sklanjali na sigurno jer su se plasili da bi svakog casa moglo da se desi najgore.

Informacije su tada kruzile telefonima, bar onim vezama koje su radile, a kad nisu radile, covek je morao licno da ti kaze informaciju. Tako je jednog dana, na cestu ispred nase kuce u Vukovaru stao crni Mercedes, iz njega je izasla mamina prijateljica i rekla joj: “Ljiljo, pakuj decu i bezite, spremaju napad na Vukovar. ”

Dok pisem ovo pitam se kako se u tom trenu osecala moja majka. Ona je u tom trenu bila pripravnik u Centru za socijalni rad, tek je pocela da radi. Isto bi bilo kao da meni, sada s 28. godina, kaze: “Bezi Nikola, sprema se napad na Stockholm, kupi zenu i bezite!” Samo dok pisem o tome osecam nervozu jer ne bi znao sta cu, pa tek sam poceo da zivim svoj zivot. Divim joj se sto je sve to izdrzala i prezivela.

Mama je pokupila mene i jos nekoga od starije brace i sestara i krenula je za Srbiju. Rekla mi je da je na granici bila ogromna kolona auta i da su kolonu vecinom cinile zene s decom. Muskarci nisu smeli da predju granicu. Majku su propustili i mislim da smo tada stigli u Indjiju, ja tada, a nekih 16-17 godina kasnije i Red Hot Chili Peppers. To je jedino sto znam o Indjiji, kao i da dodje na pola puta izmedju Novog Sada i Beograda. U Indjiju smo dosli jer smo tamo imali rodbinu.

Moj deda, bivsi milicioner i “drug” otisao je za Srbiju dok se jos moglo. Kao “drug” mogao je da “popije metak” od bilo koje strane, nije bio ni malo pozeljan. Tamo je pripremao teren za dolazak bake i ostatka nase porodice. Baka kaze da se sav zapustio tada bio, namerno. Milicioneri, kao i danasnja policija isli du ranije u penziju. Recimo s 55 ili manje godina. Moj deda je trenutno jednak broj godina u penziji koliko je bio u sluzbi. Taj je zenuo sistem, bravo deda! Nego, imao je 55 (plus-minus koju) i naravno da je bio sposobno za rat, ali se zapustio, bradu, kosu. Izgledao je starije nego sada kaze baka, malte ne kao starac prosjak pa ko bi takvog mobilisao. Tako se sacuvao od rata, a i meni je po dolasku u Svedsku rekao: “Cuvaj se svakog zla i izbjegni ga gdje god mozes.”

Moj otac, kao i drugi ocevi, dezurao je u selu u kojem su tada ziveli njegovi roditelji, a gde baka zivi i danas. To je bilo tako rekao mi je, svako je otisao na svoju stranu. Preko dana odes u Borovo da radis, navece si na strazi. Sreca je sto nikada nije bilo otvorenog sukoba i da mu se nista nije desilo, kao da i nekome drugome nije ucinio nazao. Od strazarskih dana dobio dobio je paradentoza od koje je oboleo nakon rata i izgubio sve zube.

Baka je sa tetkom ostala u Vukovaru. Nastupilo je opsadno stanje. Niko nije mogao u grad ni iz grada. Tetka je tada imala momka u Vukovaru i njih dvoje su bili u identicnom polozaju kao Ivana i ja, dvoje mladih koji su tek poceli zajednicki zivot. Sklanjale su se po podrumima dok se tenkovi nisu pojavili na coskovima nase ulice. Baka kaze da je kuca bila uredna i cista, spremila je sve. Na stol je ostavila nekakvu zestu i case jer je znala da ce vojska traziti alkohol. Zajedno sa tetkom sklonila se u jednom od velikih podruma ukupanima u brdo, neki su i dan danas tamo. Jedan je negde ispod zgrade gimnazije. U tom podrumu se radilo sve, radjalo, umiralo, spavalo, jelo, obavljala nuzda, kuvalo, ama sve. Najgore dane rata u Vukovaru provele su tamo. Tamo su ostale sve do Arandelovdana (21.11), kada je rat sluzbeno stao i kada je JNA pozvala narod da izadju iz podruma. Tada su autobusom deportovane za Sremsku Mitrovicu. Moj deda ih je nekim cudom pronasao u jednom od sabirnih centara i poveo u Conoplju, malo selo pored Sombora gde su ostali sve po mirne reintegracije.

Ja se srecom ne secam svega ovoga i pricam onako kako su meni pricali clanovi moje porodice.

Majka mi je rekla da smo jedan deo izbeglistva proveli u Beogradu kod strica i njegove porodice. Tih godina Beograd je bio dzungla, mesto okrsaja pozemlja, kradji i ubijanja. Moja mama uvek prica neugodnu pricu o tome kako joj je lopov otimao torbicu na Slaviji dok je drzala mene. Nisam imao vise od godinu ili dve. Znao sam samo reci: “Ninu bole pipele(cipele)” jer mi je bilo hladno. Valjda zivot zna za sve to pa je bas napravio da na toj istoj Slaviji, 25 godina kasnije, grlim i ljubim devojku koja mi je postala zena. Tako ipak Slaviju pamtim po necem lepom.

Perioda koje sam proveo u Indjiji slabo se secam. Mislim da je zato jer nismo dugo boravili tamo. Imao sam svoju sobu, a mama je dolazila da me poseti. Kaze da sam imao svoj lezaj i njoj sam govorio: “Tu Nino spava, tu legi” pokazujuci joj da legne sa mnom. Tih godina se rodila i moja ljubav prema slanini. Kazu da sam stalno, ali stalno otvarao frizider i vikao “nine, nine” – skraceno od slanine. Slanina me je odhranila tih ratnih godina, i dan danas je volim!

Najduzi period izbeglistva sam proveo u Conoplji, selu pored Sombora. Dedin brat je tu imao kucu nabijacu koju je dao nama na koristenje. Baka je toj kuci dala toplotu kakvu samo zena ume da da i brzo je to za mene postala dom. Iako je to bilo uzasno vreme, ja imam samo lepe uspomene iz Conoplje. Bake ja majstorica i ume da strika. Pravila je kape i salove koje je deda prodavao na zeljeznickoj stanici u Conoplji. Deda zbog ratnog st(r)anja nije primao penziju pa se snalazio. Imao je neku izbeglicku karticu s kojom je imao besplatni prevoz pa je obisao sve cente za izbeglice u okolici i nakupio brasna, ulja, a nekad i mesa. Conopljani su znali za nas i pomagali su nas isto. Imali smo cak i koke pa smo redovno jeli kajganu. Nista nam nije falilo. Baka, deda i ja bili smo nenadmasan trio. Baka je kuvala najukusnije obroke od kojih sam se ubucio, deda je uvek nesto petljao u svojoj supi, a meni su svi njegovi alati bile igracke. Nekada bi skupa lovili pacove ili krtice. Ja bi uzeo crevo i sipao vode u rupe, a deda bi s lopatom cekao na nekoj od drugih rupa. Deda zna da svira tamburu pa smo imali bend. Deda bi svirao, a ja bi pevao. Pevao bi sve sta smo tog dana radili. Prepricao bi kroz pesmu nas dan. Baka kaze da je pod nasim prozorom uvek bilo cigareta jer bi ljudi stali da slusaju “Stoleta i Ninu”, bilo je veselo. Imali smo i stari radio, koji je dan danas na zivotu i medjuostalim, hvatali smo madjarske stanice. To su oni radiji na kojima imate gradove, a ne stanice, znate te stare? Uglavnom, baka je prevodila sva sta madjari kazu, a bez da zna madjarski, pravila je sinhronizaciju i parodiju. Vecina toga bilo je  na racun mog dede, ali on nije zamerao. Tokom dana, deda i ja smo isli u setnju. Ja bi vozio onaj biciklic s tri tocka gde su pedale na prednjem tocku. Isao sam ispred dede i cesto mu “zbrisao”. Ja sam se smejao dok me deda vijao i psovao uz put. Na povratku kuci stali bi na jednu ljutu u kafanu na cosku, deda bi dobio ljutu, a ja zeton za bilijar. Oci su mi bile u visini bilijarskog stola, onda znate koliko sam visok ili nizak bio. Kugle sam mogao da dohvatim rukom samo ako su bile uz rub. Veselilo me je da ih guram, da se sudaraju i upadaju u rupe. Voleo sam da idem u “Rodic” market jer sam tada skupljao neke slicice auta koje su dolazile s zvakama. Dan danas imam te slicice u fotoalbumu. Imao sam i dve drugarice: Milijanu i Saru, one su mislim starije godinu dana od mene. Sa njima sam voleo da se druzim, a baka ih je isto volela jer sam pored njih bolje jeo. Njih dve pak, imale su neko rivalstvo oko mene. Mislim da sam jednoj od njih bio i momak babajagi (kao). Deo moje dnevne rutine bila je serija “Flash” i kockica cokolade posle rucka.

Ne mogu da se setim koliko su majka i otac dolazili da me posete, ali znam da jesu i da mi je njihov odlazak uvek bio bolan. Mislim da negde duboko u sebi osecam da je to uticalo na mene da me ne drzi mesto i da ne vezem za ljude lako. Deo svog detinstva ipak nisam proveo s majkom i ocem, ali nisu oni za to krivi. Takve su bile prilike. Tetka je uspela da polozi ostatk ispita u Somboru i nekako se preko Madjarske prebaci u Zagreb. Zagreb je tada nekad dobio trgovinu “Turbo Limac”, a mali Nino je od tetke dobio original betmena, sve s autom u doba kada neka deca nisu imala sta da jedu. Tetka me je uvek razumela i bio sam njen mezimac. Ona je posebna osoba u mom zivotu.

Vukovar je bio u “Krajini”, ali nije bilo sigurno koliko ce dugo ostati tako i hoce li Hrvatska pokrenuti nekakav napad uskoro. Sve je to bilo klimavo i mi se nismo vratili u Vukovar do 1996.

Divim se i zahvaljujem svim osobama koji su za nenormalnih vremena omogucili normalno i srecno detinstvo bilo kom detetu.