Dok radim često mi koncentraciju prekinu priče kolega oko mene. Ti razgovori najduži su ponedeljkom. Razlog za to je PITANJE što smo radili za vikend. Vikend je jedini period kad se u životu pojedinca koji živi u kapitalističkom društvu “Zapada” nešto jedinstveno događa. Pitanje živi u dva dana u nedelji. Petkom je u futuru, a ponedeljkom u perfektu. Onaj koji ga postavlja u petak verovatno će ga postaviti i u ponedeljak takođe. Dok odgovarate, na licu postavljača će se pojaviti izraz koji će vam jasno dati do znanja da se seća da ste baš te aktivnosti spomenuli u petak.
Ako na posao ponedeljkom dođete ranije, u mom slučaju oko 8:15, spadate u 10% ljudi koji dolaze u firmu rano. U to vreme u firmi je milina za raditi. Tiho je, niko vas ne treba na programima za dopisivanje, još manje uživo, možete potpuno da se posvetite svojim zadacima. Iza 8:30 kancelarija se polako puni da bi oko 9 sati 50% ljudi bilo to. U 10 sati jedino ko može da se pojavi je neko ko pripada timu dizajnera. Kreativnost zahteva slobodu i dosta sna.
Jedino što može da omete zen ugođaj ranih jutarnjih sati ponedeljkom su priče šta si radio za vikend. Tišina omogućava da čujem kolege s drugog krila kancelarije baš kao da su tu pored mene. Ponekad te priče prekinu moju koncentraciju i misli mi odlutaju sa njihovom pričom. Onda sam primetio kako velik broj kolega za opis aktivnosti koje su provodili za vikend navode šoping. Da je to aktivnost koja pripada zapadnim kulturama govori činjenica da kažemo da idemo u šoping, a ne u kupnju ili kupovinu.
Kupuje se hleb i mleko, a cipele i hlače se šopingiraju. Kupuje se ono što je nasušno, šopingira se suvišno.
Dok ih slušam kako govore o šopingu, šokiram se njihovim shvatanjem šopinga. Ono kao da izvučeno iz istog koša u kom stoje: trenirao sport, svirao instrument, čitao knjigu, izveo decu u prirodu, posetio starog druga, iscepao drva, okrečio stan. Za modernog čoveka je šoping postao aktivnost koja je poželjna, društveno prihvatljiva, a da stvar bude gora za pojedince postaje hobi. Jednom sam tako čuo razgovor kolega koje su se veselile odlasku u poznato turističko odredište u Italiji. Na pitanje kakvi su im planovi u vezi tog mesta, prva od aktivnosti koje su naveli jeste šoping. Užas.
Ako je kapitalizam društveno i ekonomsko uređenje jedne države, onda mu je konzumerizam religija.
Svaka aktivnost treba mesto za prakticiranje iste. Fudbaleri trebaju fudbalski teren, bolesni trebaju bolnice, vernici trebaju crkve, potrošačko društvo treba šoping centre. Šoping centri svojevrsne su crkve gde se praktikuje konzumerizam kao bilo koja religija. Tamo najčešće idete vikendom, a jasno je da većina religija koje poznamo podrazumeva odlazak u hram baš ne neke dane vikenda. Sezonski popusti su nešto poput ramazanskog bajrama. Nakon što smo se ustručavali od šopinga, sad je slavlje i pravi čas da si priuštimo šta smo dugo želeli. Sledbenici kozumerizma se za svoju vernost vežu članskim karticama. Zna se u koju crkvu ko ide, a i zna se ko zna sve naše tajne. On zna koje proizvode voli, a koje izbegavam. Sveštenik ove crkve svoju ljubav uzvraća mi kuponima i popustima zbog kojih se rado vraćam u njegovu župu i ne švrljam okolo.
Da je šoping zaista prava aktivnost govori potreba da se posle nje nešto pojede i popije, a onda zavali i pogleda dobar film. Ako ste slučajno popili koju više, nema problema, tu je autobus šoping centra da vas vrati kući i to džabe. Može li bolje? Sve su to pogodnosti za istinskog vernika, ne morate živeti isposnički život i čekati raj da bude lakše. Konzumerizam nudi trenutni osećaj blaženstva. Potrebno je samo da kupiš ono što želiš, a ono što primećujem da se prodaje najviše jesu osećaji: ljubav, sreća, zadovoljstvo. Prodaje su i samopouzdanje, lepota, seksipil, motivacija…
Pripadnik konzumerizma kupuje parfem koji je napravio fudbaler. Pripadnik konzumerizma kupuje sat koji je napravio proizvođač sportskih automobila. Pripadnik konzumerizma kupuje gazirani sok koji leči tugu i od kojeg su svi srećni i puni ljubavi. Pripadnik konzumerizma kupuje džemper kojeg je napravio poznati filmski glumac. Pripadnik konzumerizma kupuje izluziju.
Iluziju jer sve navedeno bilo je lažno od prve. David Bekam nije napravio parfem i neće vas učiniti nalik njemu u bilo kom smislu, Porsche sat neće vas učiniti boljim u vožnji automobila ili popraviti vaše sposobnosti za planiranje vremena, Coca cola neće okupiti vašu porodicu za Božić, a taj džemper što nosi Di Caprio… pa nadam se da nećete na put kruzerom.
Doduše nakon kupovine, oseća se sreća trenutna sreća, kao da je sam postao bolji u svakom smislu, lepši, zavodljiv i ispunjen. Unapređena verzija samoga sebe. Iluzija ne traje dugo, brzo član konzumerizma oseća prazninu i nedostatke koje je imao i pre, ali srećom tu je novi sezonski popust koji dolazi kao bromazepam.
Veliko zadržavanje pripadnika konzumerizma u hramu kapitalizma, šoping centru ili “molu” omogućava osmišljen dizajn prostora. Umetna osvetljenost hramova u svako doba dana je ista, prozori su nepotrebni jer svet koji okružuje potrošača on dobro pozna pa mu zato šoping centar daje ono što nema, blještavi i uredan prostor sa mnogo nasmijanih lica. Nema satova, čak ni satovi u trgovinama satova ne pokazuju tačno vreme ili ne rade. Potrošača je nepotrebno opominjati na vreme jer on je došao da radi aktivnost koju voli. Kako reaguje dete kad ga prekinete u igri, poznato? Potrošač ima svo vreme sveta i zato šoping centar nema jasno istaknute satove na zidu.
Niko od nas kada pravi kucu ne pravi cudne uglove i hodnike jer bi se u kući izgubili, ali u šoping centru se to namerno radi. Raspored katove, pomičnih stepenica, kružni tokovi gde se susreće više hodnika su takvi da se potrošač u njima izgubi kao Alisa u zemlji čudesa.
S poslednje dve sati šoping centar neverovatno podseća na kasino, zar ne?
Pored toga što nema satova, u šoping centrima skoro da nema klupa. Prava odlika kapitalizma je da se sve plaća. Potrošač mora biti dva puta sretan, prvo da pronađe klupu, a onda da pronađe slobodno mesto, ako ne, ide u kafić gde će sedenje da plati napitkom ili čak manjim zalogajem.
Vernici konzumerizma vole odlazak u hramove šopinga jer za isti su spremi da izdvoje polovinu nedelje, pređu 50km i da pritom dođu na rubni deo grada koji je pre podizanja hrama malo kome bio poznat. Pokušajte nekog pozvati da idete 50km dalje u prošetati nacionalnim parkom. Srećno.
Konzumerizam u ekonomski razvijenim zemljama zapada istisnuo je potrebu popravka. Kada samo pomislim koliko smo puta nosili isti televizor kod majstora, a taj televizor košta je kao pola plate moje majke ranih 2000-tih. Danas cena televizora iste kvalitete košta kao cela majčica plata, ali se ti televizori uopšte ne popravljaju. Kupi se novi ili čak dobiva drugi ako je garancija ok. Mogućnost da se nešto priušti na zapadu je neverovatna. Potrebno je samo imati želju. Banke, kartice i lakoća plaćanje je čudo. Valjda, kako dolazim iz ekonomski nerazvijene zemlje, pogotovo iz njenog osiromašenog i ratom pogođenog dela još me više čudi kako se materijalne stvari menjaju ne zato što su pokidane, nego zato što postoji bolje, lepša, ekonomičnije, “zelenija” verzija istog.
Mi smo menjali stvari kad se pokidaju, a o recikliranju na Balkanu da ne govorim: Gume automobila kao žardinjere, bubanj veš mašine kao šporet za kuvanje paradajiza ili stroj za čupanje perja…
Problem kapitalističkog društva zapada je sadržan u stihu pesme Drama grupe Let 3:
“Na sjeveru smrtno je zima
na jugu pingvini jedu ljude
na zapadu ljudi ljude
a, istok se trudi da kao zapad bude”
Ljudi na zapadu kao da druge ljude gledaju na robu, na predmet koji kupiš. Ljudi se ne vežu za ljude ili se vežu onoliko koliko se vežu za čarape koje trenutno nose. Sutra će svakako obući druge. To se odražava kroz veliku stopu razvoda. Ne mora niko nikoga da prevari ili da financije budu problem, prosto, ljudi si dosade, razvedu se, nađu novi model koji im se učini više zanimljiv, koriste ga dok ne nađu nešto novo…Imati dva braka iza sebe ovde nije ništa čudno. Deca iz takvih brakova odrastaju sa dve-tri vrste očuha i maćeha. Plaši me činjenica šta će u budućnosti ta deca misliti o osećaju ljubavi i vezama. Plaši me da će biti hendikepirana za vezu sa drugim ljudskim bićem jer već sada odrastaju u društvu gde je 50% razvoda činjenica. Plaši me jer možda neće imati šansu da spoznaju da je moguće razviti vezu koja ja kvalitetna i trajna jer to neće naći u svom okruženju. To me seća na moje odrastanje u posleratnom Vukovaru koji je bio sav srušen. Ja sam živio u ubeđenju da je svuda tako i da se sva deca igraju u ruševinama, za mene je to bila svakodnevica. Zamislite kakve su mi oči bile kad sam došao u Zagreb 1999 i tetka mi pokazala da postoji grad koji nije srušen i ima dečija igrališta? Plaši me to kako će deca budućnosti rasmišljati o drugim ljudima oko sebe i u kakve i koliko duboke veze će sa njima ostvarivati.
Decu kapitalizma jako je važno naučiti da se pokidane stvari prvo trebaju pokušati popraviti, a ne nužno odmah zameniti novom, naizgled boljom verzijom.
Za naslovnu fotografiju zahvaljujem se Arthem Baliju.