95e godine napunicu šest godina života. Čovek kada je dete prihvaća svet onakvim kakav jeste. Smatram da su deca zaista tabula rasa. Pogledajte recimo, kako deca puno bolje rukuju novim tehnološkim dostignućima za razliku od svojih roditelja. Deca uče tako što pokušaju i pogreše, njima je sve to novo, a to što je novo prihvataju kako jeste bez želje da ga menjaju. Prihvate i prilagode sebe. Razmislite o hodanju, kao novodošli na ovaj svet nemamo predstavu o tome kako hodati i nismo tome vični. Padamo bezbroj puta dok naš mozak i mišići ne usvoje koordinaciju pokreta. Da se deca rađaju s idejom kako treba da se hoda i stavom odraslih možda nikada ne bi prohodali. Imali bi ideju da se treba hodati tako i tako, i ako ne ide iz prve, onda nećemo ni hodati, zašto hodanje nije jednostavnije pitali bi se.
Deca za razliku od odraslih i planiranja života, od svog detinjstva ne očekuju nešto posebno, nema unapred očekivanog obrazca kako detinjstvo treba da izgleda, ono se prosto dešava pred njihovim očima. Ne planiraš svoje detinjstvo. Tvoji planovi kao detetu idu najdalje do iza ručka i to ako ti odrasli dozvole da se vratiš “napolje” da se igraš sa drugarima.
Uzimajući sve navedeno, detinjstvo je za mene u ratnim vremenima bilo je lepo. Ja nisam imao drugo detinjstvo da ga poredim sa svojim. Prihvatao sam sve oko sebe kao savim normalne okolnosti i odnose bez da o tome donosim sud, poređenje. Ono je bilo samo moje i bilo je predivno, ma koliko vremena god su vremena u kojima sam odrastao bila sve, samo ne predivna. To je lepota detinjstva.
Te 95e godine desile su se mnogo ružne stvari za koje ja kad dete nisam znao. Srebrenica pa nedugo zatim operacija Oluja što će navesti svet da izmisle Dejtonski sporazum kako bi od naših država i naroda nešto ostalo, kako ne bi trajno otišli u istoriju. Za sve te događaje saznaću mnogo kasnije i oni će neupitno uticati na moj pogled na svet, ali i na pogled sveta na mene.
Te 95e godine majka i otac su stanovali u Pačetinu kod očevih roditelja, a koliko se ja sećam tu sam negde bio i ja. Pačetin je malo selo između Vukovara i Vinkovaca. Moji transferi između igranja za klub “Bake i Dede” i za klub “Mame i Tate” bili su tih dana učestaliji nego današnji fudbalski transferi. Zajedničko za fudbalske transfere i moje transfere je da su oba bila vođena motom “Idem tamo gde je bolje”, u mom slučaju tamo gde nema rata, a gde ima hrane.
Za ratnih sukoba sam jedan deo detinjstva proveo u Inđiji provodeći vreme otvarajući frižider koji je bio viši od mene, a govorimo o malom frižideru, onaj od metar. Dok sam ga otvarao vikao sam “Nine!” što je bio znak da sam gladan i želim jesti slanine. Drugi ostatak vremena sam bivao namlađa i najslađa izbeglica koju je Inđija imala kako kaže moja majka. Da je tad bilo Instagrama i koliko bi pratilaca imao, ha? Drugi deo detinjstva, kojeg se više i bolje sećam jer mi je to uslovio mentalni razvoj jeste period sa bakom i dedom u Čonoplji što sam spomenuo u prethodnoj priči.
Te 95e godine za mene se desila jedna predivna stvar za koju sam ja jako dobro znao. Na svet je došla moja sestra Milica koja negde u spisima grada Sombora postoji kao Mia. Za mene je njeno rođenje bila glavna vest. Konačno ću imati nekoga da se igram i ko će uvek biti tu, gde god ja da se preselim – ide i ona, moj životni drugar. Milica se rodila između dva nemila događaja koja sam spomenuo ranije i to u Vukovaru koji je tada bio u sastavu tvorevine RSK – Republike Srpske Krajine zbog koje ću reč detinjstvo kasnije, kada sam porastao, zameniti frazom “za doba Krajine” jer ono se odvijalo u tom periodu. Zanimljivo je da je moje detinjstvo trajalo koliko i jedna nepriznata država. To shvaćam dok pišem ove redove.
Te 95e godine, baka i deda su došli da obiđu svoju kuću u Vukovaru. Nekako sam se i ja našao u toj poseti. Gledao sam kuću iz koje se ulazilo kroz garažu koju mi zovemo amfort. Nije mi bilo jasno kako su baka i deda mogli da ostave kuću u takvom neredu. Mislim, od mene traže da sve igračke vratim na svoje mesto i da ne prljam prostor, a vidi njih! Pobacali sve stvari po podu da se jedva moglo proći kroz taj džumbus. Kakvu li su to zabavu imali da su im gosti takav nered napravili, odneli pola stvari i porazbijali prozore? E bako i deda, stvarno ste me razočarali sada, to od vas nisam očekivao. U svom tom neredu na podu sam našao zanimljiv predmet, zelenkast, iznutra šupalj, nalik na pepeljaru, ne mnogo veći od moje dečačke šake. Uzeo sam ga i pitao baku i dedu šta je to na šta su mi oni pojasnili da je to morski jež. Čudio sam se, jer ovo više liči na pepeljaru. Tako on izgleda kad se osuši na suncu, pojasnili su mi, odpadnu mu bodlje i ostane samo zelenkasta ljuštura. Isto tako izgledao je i Vukovar tih dana. Izgubio boju, šupalj i mrtav.
Granata je pala podno prozora bakine i dedine kuće i gadno ju oštetila, trebalo je sazidati novi zid, staviti prozore i novi krov da bi bilo moguće da se tu živi. Norveška je tada dala neki novac baki i dedi za obnovu i uspeli su da kuću pokrpaju da bi se moglo u njoj živeti. Danas da bi ja mogao živeti, živim u Švedskoj, šta ti je život, zar ne? Bilo je ljudi koji su sami minirali svoje kuće jer nisu bile dovoljno oštećene ili su pre rata bile svakako loše. Oni su na mesto istih kasnije dobili nove, ganz nove kuće iz obnove jer su rekli da im je kuća srušena u ratu. Istina u ratu, ali ne od vojske. Nema naroda na ovoj planeti koji ovoliko može da zezne sistem kako mi to na Balkanu znamo.
Nije prošlo dugo nakon Miliconog rođenja, a da je i ona upoznala Čonoplju. Naime, kako ja to vidim iz današnje perspektive, sasvim je logičan sled istorijskih događaja. Koristiću imena nacija i država da bi čitavu stvar pojednostavio. Imena jedinica, paravojnih formacija i generala ostavljam istoričarima. Ovako ja to vidim: Srbi su napravili frku u Srebrenici što je verovatno izazvalo strah u Hrvatskoj pa se pokreću Oluja i Bljesak da proteraju Srbi s teritorija Hrvatske. Zapadna Slavonija i okolica Knina više nisu u Republici Srpskoj Krajini, ostao je još samo istok Hrvatske.
Postoji neka priča, mit, legenda da je postojala i treća vojna operacija sa nazivom Grom koja je trebala da oslobodi Istočnu Slavoniju. Legenda kaže kako bi u tom slučaju prva slova svih operacija, kako su kronološki vođene formirale reč BOG (Bljesak, Oluja i Grom). Ostavljam vam da sami istražujete istinitost ove legende.
Moja majka je preko prijateljica (nije bilo Googla tada) načula da se nešto sprema za Istočnu Slavoniju pa je je Milici i meni opet organizovala ekskurziju u Čonoplju. Ja nisam bio preterano oduševljen jer sam Čonoplju obišao uzduž i popreko, ali mama je insistirala da i seka vidi to mesto pa eto, njoj za ljubav i mir u kući ja sam se složio. Mama mi priča da je tih dana bilo mnogo ljudi koji su išli na ekskurziju negde u Srbiju i da je gužva na granici bila ogromna, ali su nju, zbog nas dece propustili preko reda. Došli smo u Čonoplju, a kako je Milica tek rođena, a rođena je u državi koja će možda uskoro nestati trebalo je to dete upisati u neki registar u Srbiji. Da dete bar negde postoji, da ne bude apatrid. Tako i dan danas u prašnjavim arhivama grada Sombora stoji ime moje sestre, ali ne Milica, nego Mia jer se majka plašila budućnosti gde će joj ime Milica zatvarati neka vrata.
Milica nije ispala baš kako sam ja zamišljao. Prvo mnogo je plakala, ništa nije kontala, ponekad se usmrdi i nismo mogli puno da se igramo. Većinu igračaka je stavljala u usta, puno je balavila i bila je ćelava. Daleko od moje vizije sestre. Plašio sam se da se igram sa njom jer sam mislio da ću da je pokidam. Shvatio sam da od nje još par godina nema ništa i da ću morati još neko vreme da se igram sam.
Te 95e u nekom trenutku vraćamo se s ekskurzije u Pačetin, a mene više od tenkova i rata plaši činjenica da ću uskoro da krenem u školu….
Naslovna slika: