Daleko sam ja od psihologa, a još dalje od psihijatra. Oni žive u centru, a ja sam ipak malo dalje. Daleko sam po zanimanju, ali imam neku svoju teoriju o tome zašto se nekih događaja iz života sećamo jasno i živo pa ih s lakoćom prepričavamo decenijama kasnije, a neke druge, kad nam prepričavaju da smo i bili tamo čini se kao da se desilo nekom drugom, a ne nama.
Smatram da je emocija igla koja zašiva sećanja duboko u nas. Što je emocija jača, sećanje se jasnije ureže. Tu dolaze i brojna prepričavanja, a ponavljanje je majka učenja. Emocija koje je bila prisutna kod zašivanja događaja, javiće se ponovo kada se uspomena oživljava.
Tako sam…
…Oprezan i zabrinut kad se setim da mi je mlađa sestra rekla da ima dečka.
…Srećan kad se setim dana kada sam video svoje ime i prezime među primljenim studentima fakulteta i to još na budžet.
…Tužan kad se setim poziva koji su mi javljali da je neko drag preminuo.
…Nasmijan do ušiju kad se setim našeg prvog poljupca.
Ljubav, tuga, sreća, strah su kao rakija. Strese te i osetiš nešto unutra. Godinama kasnije može da omekša, ali i dalje osetiš.
Svog dosadašnjeg života sećam se u kratkim pokretnim sličicama sličnima GIF reakcija koje se danas šalju preko društvenih mreža. Isto tako se tih sekund ili dva vrte neprekidno u mojoj glavi. Kad razmislim, kao da je svo moje sećanje jedan film sastavljen od GIF-ova. Nanizanih kao biseri na ogrlici. Možda je to ono što objašnjavaju ljudi koji su bili s “onu stranu života” kad kažu: “Ceo život ti se odigra pred očima u trenu”.
Dok sam stotinama kilometara daleko od svog rodnog grada, a dvadesetak godina daleko od svog detinjstva, gledam kroz prozor na uređeno dečije igralište koje je ušuškano među zgradama. Gledam decu kako se bezbedno igraju sa igračkama koje su prošle brojna sigurnosna testiranja pre nego što su ovde postavljena. Gledam u tobogan koji nema ni jednu rupu od gelera. Gledam u roditelje koji paze na svoju decu. Gledam i to me seća na moje detinjstvo i grad koji je tada bio naše igralište.
Ne sećam se povratka u Vukovar. Slike i priče kazuju mi da se to desilo negde 95te ili 96te kada je mali Nino trebao da krene u 1. razred osnovne…
Ja sjećam se…
…kako oca stežem za ruku jer sam uplašen prvog dana škole. Starija deca oko mene bruje, gužvaju se da uđu u školu, a ja bi najrađe da se otac i ja okrenemo i vratimo kući. Gledam oca, vidim svoju malu ruku u njegovoj – većoj i dlakavijoj. Vidim glave svojih vršnjaka koji su većinom viši od mene pa se osećam još manjim i slabijim nego što jesam. Čujem njega kako mi govori da ne brinem i da će sve biti dobro.
…uzbuđenja dok se igramo rata po ruševinama. Ceo grad nam je bio igralište. Penjali smo se po zgradama. Osvajali stanove i spratove. Divili se rupi koju je bomba napravila kroz 4 sprata jedne jedne zgrade.
…straha silaska u rupu u Soliterima gde je patos propao jedan sprat dole dok se jednom ivicom drži za trenutni, napravio je i strminu, ima i vode. Ja ne znam da plivam. Možda ima i pacova mislim si.
…straha dok gledam sa osmog sprata svoje zgrade dole, na drugare i automobile kroz prozor na stepeništu koji je tada bio samo rupa bez ograde.
…dvorišta u Bananama(zgrade koje su oblikom podsećale na bananu) gde su stanovali tetka i tečo kod kojih sam dolazio posle škole. Baštica i stepenice ka terasi odakle se ulazilo u stan. Drvenog stolića na kojem sam nevoljko pisao domaći. Ogromne fotelje sa rupom u jednom naslonu za ruku (možda od gelera ili miševa?) i kako se u nju poprečno zavalim da gledam Huga ili crtani film Hrabri mali toster koju se sestra posuđivala na kaseti od svoje prijateljice. Hugo mi je bio zanimljiv jer sam se nadao da će naići igrač koji je preći početni nivo i otići na neki novi koji do tada nisam video.
… graju skupine starijih muškaraca koji su svako veče balotali (igrali balote) pred jednom od Banana koje je do pola bila naše igralište jer tu se nije moglo stanovati koliko je oštećeno bilo.
…radosti s kojom smo pravili skrovišta od svega što bi smo našli napolju. Delova karoserije, drvene građe, starih auto guma,najlona, limova, šperploča, azbestnih krovova…
…mirisa urina koji se osetio u svakoj ruševini. Pored toga što nam je čitav grad bio igralište za decu, isto tako je bio javni wc za sve odrasle. Pitam se da li i danas, nakon više od 20 godina, taj jedan ulaz oseti na mokraću? Koliko se tamo pišalo, ne bi me iznenadilo.
…penjanja po tužnoj vrbi u dvorištu pored teta Ljube koja je bila vaspitačica iz vrtića iz kojeg smo izašli pre samo koju godinu.
…belih kutija u kojima je od neke humanitarne organizacije dolazila pomoć.
…reda na stepenicama na Radničkom domu za pravljenje dokumenata. Ljudi su znali da dođu rano ujutro i prodaju svoje mesto popodne kad se približe šalteru.
…vožnji u starom, harmonika autobusu od Savulje do Sajmišta za cenu koja je pola od današnje.
…video kluba kod Solitera i kako si morao da premotaš kasete inače ti naplate više. Tu je bila i trgovina mešovitom robom, baš pored brda gde će kasnije niknuti novo igralište i tobogan bez rupa.
…staneš ispred zgrade i vičeš što više možeš ime svog drugara dok on ne dođe na balkon da ti kaže da silazi ili njegova mama kaže da ne silazi (jer je u kazni).
…da smo mogli naći prave zolje skoro svuda i onda bi se sa tim igrali rata po zgradi, ali zolja sme da “opali” samo ako je iza tebe prazan prostor inače se ne važi.
…moji me pošalju da pokupim hleb. Kasirka pita za prezime, ja kažem, ona proveri svoju svesku i kaže mi da uzmem hleb sa police koje je bila pokrivena materijalom da se manje praši. Ona odma pita da li da piše i za sutra. Subotom dva, jer nedeljom trgovina nije radila.
…druga Zorana koji je kad smo se igrali vije pao kroz azbestnu ploču na starom bazenu i tom prilikom polomio ruku.
…kako smo od žice pravili praćke, jer je bakrene žice bilo u izobilju u napuštenim stanovima…kako je razredni starešina istog dana sazvao roditeljski na temu praćki.
…sećam se našeg trećeg sprata svog crnog jer je naš stan goreo pa je dim izlazio kroz hodnik i svog ga obojio u crno. Kao kuća strave. Hodnik je zimi bio pun drva spremnih za loženje. Što naših, što od komšija. Imao si osećaj kao da si ulaziš u brvnaru, a ne u stan.
…sećam se svog detinjstva.
Razmišljam koliko je mnogo navedenog strano mojim vršnjacima u razvenoj zemlji bez rata, kao što je Švedska. Nadam se da će neke od navedenih uspomena ostati samo moje uspomene i biće strane i daleke mojim nećacima koji sada odrastaju u Vukovaru i imaju baš onoliko godina koliko je imao ujo/striko kad ih je doživeo. Onoliko godina koliko se još uvek može pokazati koristeći samo prstiće ruku. Za moje više ni noge nisu dovoljne.
Iznenađen sam šta smo sve doživeli, a da smo preživeli.
Ja sjećam se i osećam.