Za Njega sam čuo od majke, koja je na vodopadu 90-tih u 2000 te kupila Njegovu kasetu. Konda Ga vidim na pakovanju te kasete, tamna pozadina, a On kao digao ruku, sad da li maše ili drži upaljač, ne znam. Ali jedno sam siguran. Na toj kaseti bila je pesma koja mi se urezala u sećanje. Samo da rata ne bude. Dečiji hor kada je zapevao stihove, ostao sam skamenjen. Dok su išli stihovi moj pogled sa trećeg sprata naše zgrade išao je preko susednih zgrada osakaćenih granatama, igrališta prošaranog gelerima i ljudi sumornih pogleda. Posledice rata bile su svuda oko nas. To je bilo naše rukovanje. Tu smo se upoznali.
Prošlo je dugo dok Se nismo opet slučajno sreli. Bilo je to negde u periodu odrastanja kad sam oca zamolio da mi pokaže kako se brije. Ne znam kako i ne znam zašto, ali umesto školskog autobusa tog dana sam kući išao autom, a doći kući 15 minuta pre svih u srednjoškolskim danima bila je stvar prestiža. Kući me je povezao srednjoškolski drug Tefi, odnosno njegov otac koji, kad sad razmislim i malo liči na Njega. Dok su otac i sin razgovarali na prednjim sedištima, najverovatnije o školi, u pozadini njihove polemike ja sam čuo poznat glas, ali nepoznatu i neobičnu melodiju. Na tren pomislih da se moj poznanik prebacio u repere. Tu smo se pozdravili diskretnim klimanjem glave i blagim osmehom, onim što ne otkriva zube, a pravi bore na obrazima. Kad smo se mimoišli, pomislim: “Vidi Ga, ume on i da bude komičan”.
Kad je prošlo đačko vreme, a počeli dani u kojima se više živelo po noći nego po danu, opet sam Ga sreo. Pod ruku ili pod uvo, kako hoćete, došla mi je kompilacija obrada “Neki noviji klinci”. Klinci su bili Njegove komšije iz Novog Sada. Imali su daleko žešći zvuka nego moj poznanik, govorili su “jezikom“ koji je meni bio mnogo draži, jezikom punka, rocka i metala. Tekstovi su Njegovi, a muzika je “moja”. Jaroslava, Pa dobro gde si ti, Živet slobodno, Limanska… te su se pesme pojavljivale češće na ekranu mog MP3 player nego dnevnik na ekranu mog dede. E tu, tu smo popili pivo i upoznali se baš ono pravo, kao ortaci ispred kluba i zagotivili se.
Kompilacija me navela da poslušam i brojne druge pesme u originalu pa sam tako otkrio i za mene skrivene bisere. Otkrio kako se zbog ljubavi nekad plače, a nekad skače. Vidio je On sve to i jednom prilikom uz osmeh i tapšanje po ramenu rekao: “Ooo vidim, odraslo se, ha?!”
Jedan drugi veliki čovek koji nije On, a koga su dali naši narodi rekao je: “Mladost je sretno dobra u kom čovek počinje da veruje u sebe, a još uvek nije prestao da veruje drugima”. Ja sam prestao da verujem drugima trenutka kad je donešena odluka da se moja balerina lagana i ja preselimo u Švedsku.
U zoru našeg odlaska sa Balkana, u zoru dana koji se osetio po nacionalizmu, neslobodi i autokratiji, On nas ispraća sa aerodroma i govori nam:
Ma, čitav plen da skupe, pa ne mogu da vas kupe
Da vam mladost kao sitan kusur odbroje…
Teši nas u trenutku kad dolaziš u tuđi svet sa samo jednim koferom u ruci, da svoju slobodu i mladost ne poklanjamo nikome. Te godine nas dvoje smo zreli da postanemo roditelji, a On deda.
Kako je 21. vek stasao i prerastao svoje punoletstvo, tako smo stasali i nas dvoje. Dosta smo golova zabili u gostima. Iako su gosti bili odlični domaćini i pružili sve što su mogli da se osećamo kao kod kuće, neke stvari ipak nisu mogli da nam učine. Videti Njega na pozornici u Stockholmu, to bi bila prava lutrija, a slušati ga u gradu ljubavi na Bogojavljnesku noć, e to moraš da se rodiš pod srećnom zvezdom magičnom.
Novi Sad je Ivani i meni posebno drag jer je tačno na pola puta između Beograda i Vukovara, tačno na pola puta između grada gde je studirala ona i grada gde sam stanovao ja. A nas dvoje kad se skupimo između nas je samo ljubav. Tako morali da javimo Parizu da je, što se nas tiče naše ljubavi on ipak na drugom mestu , a ustalom nikako nije na pola puta između Beograda i Vukovara. Za nas je Novi Sad grad ljubavi.
U gradu ljubavi, znali smo i da živi On pa smo pa se pitali kako bi se ponašali da ga slučajno sretnemo, šta bi rekli, da li bi išta rekli, možda se nasmešili i krišom mahnuli? Nadali smo se da ćemo ipak nekad uspeti da odemo na Njegovu grupnu terapiju.
Petka, 19. februara 2021. godine prestali smo da se pitamo i nadamo. Ostaje nam jedna neispunjena želja, ali besmrtna baš kakav će i On ostati za nas.
U pandemijskom periodu u kom se nalazimo čovek informaciju o broju umrlih prima jednako kao i vremensku prognozu. Padala kiša ili sijalo Sunce, ideš dalje kroz život i nadaš se da će jednom sve ovo proći.
Vest o smrti Đorđeta Balaševića je Ivanu i mene je probudila iz pandemijske anestezije. Osetili smo bol, tugu i nevericu kao da nam je preminuo neko blizak, rođak ili prijatelj, neko ko je bio uz nas. Razgovaravši sa drugim dragim nam ljudima sa kojima smo u ravnoteži među zvezdama shvatili smo da delimo osećanja. Prateći medije i društvene mreže shvaćamo da ta osećanja delimo sa desetinama hiljada ljudi i da sam se isto tako oči cakle i znoje.
Mnogi muzičari čije numere slušam odavno ne hode zemljom. Slušati Rock&Roll danas je teška i depresivna rabota za dušu. Grupe su nestale, a one koje su još aktivne su na oproštajnim turnejama, bar za nas koji volimo muziku koja je nastala pre nego što smo nastali mi sami. Brojni sjajni muzičari su otišli, ali mene nije svačiji prekid života dotakao. Što bi rekli danas rekli mladi “PUMB” i nastavio da uživam u dobroj muzici koju su nam ostavili.
Međutim, Đoletovu smrt doživeo sam drugačije. Sličan osećaj sam imao 2015. godine kada je umro Lemmy, pevač grupe Motorhead.
Mislim da je uzrok te razlike u percepciji smrti činjenica da su pre svega bili ljudi, a onda umetnici. Imali su nešto u svojoj duši sa čime si mogao da se povežeš, da osetiš bliskost sa njima. Bili su iskreni, stvarni i jednostavni ljudi. Imam osećaj sam imao priliku da ih sretnem da bi mogao sa njima da proćaskam kao sa svojim komšijom. Ipak ono čega možda nisu bili svesni je činjenica kolike su moralne vertikale bili, naši svetionici u vremenima nemirnih mora. Osim što su bili umetnici bili su svojevrsni ambasadori nečeg trajnog, čestitog i neiskvarenog, poštenog i dobrog kao što su sloboda, razum, ljubav i istrajnost.
Njihova smrt nas je pogodila utoliko što smo mislimo da odlaskom njih umiru vrednosti i vrline jer su za nas oni simboli nečega što tražimo u ljudima oko nas, u društvu u kojem se nalazimo. Naći će se muzičari koji će pevati njegove pesme, puštaće se snimke koncerata i ploče, ali ko će biti novi Đorđe? Ko će uspeti da u svet učini boljim mestom? Ko će na umeti da potakne naše narode na ljubav, poverenje i uvažavanju? Ko će to da bude čovek?
Mi. Publika. Računaj(mo) na nas.